Голгота Мачве не сме бити заборављена

Рарушена православна црква у Шапцу

За страдање нема мерне јединице, али када би је било, Шабац и Мачва би се нашли на врху трагичне листе броја убијених за време Првог светског рата.

До 1914. године велики трговачки центар са око 14.000 становника, Шабац је крај глобалног сукоба дочекао са упола мање становника, да би годинама касније у граду живело свега 1.300 становника. Тим поводом један од професора Шабачке гимназије је рекао “ко је видео Шабац, тај не може да прашта”. Зверство окупатора, Саборну цркву претворену у логор, куће и њиве разрушене бомбама, али и јунаштво ратника Церске битке. Ниједан крај наше отаџбине није толико пропатио као Шабац и Мачва у току Великог рата.

Масовна силовања

“Убеђен сам да је број силованих жена и младих девојака веома велики, а судећи по ономе што сам приликом истраге видео, мислим да не грешим у констатацији да су у многим окупираним селима готово све жене, од најмлађих до најстаријих, силоване. Из хотела „Европа“ одвођене су у хотел „Казино“, а потом у цркву, где је било много људи. У цркви, иза олтара, официри су силовали девојке. За време бомбардовања жене су као живо месо избацивали на улицу како би могли да их погоде”, записао је швајцарски криминолог и форензичар Арчибалд Рајс, који је на позив српске владе дошао у Шабац и Подриње да забележи ратне злочине Аустроугарске војске.

Све је уништено и оскрнављено

Анри Барби, француски новинар и књижевник, ратни дописник француских журнала са српског ратишта за време балканских ратова и Првог светског рата, овако је видо разорени Шабац:

„Већ код првих кућа јасно је да је град разорен. У главним улицама, на којима се још виде барикаде које је непријатељ саградио од најразличитијег материјала: малтера, гипса, од кревета, намештаја, узалуд се тражи кућа која је остала нетакнута. Кровови су пробијени и на њима је остала само понека греда, која нестабилно виси на деловима малтера. Разбуцани зидови личе на позоришне сценографије. Врата су изваљена; прозори разлупани и избачени из лежишта, нагињу се напоље и прете да ће испасти.

Све радње су испражњене и уништене. Све што није могло да буде понето, упропашћено је. У банкама, непријатељ је узео готовину, вредности, и уништио књиговодство. У школама, све је поразбијано. У апотекама, лекови, бокали, хемијски производи, стакленке, све је поразбијано и претворено у разливену прљаву скраму на паркету. У приватним кућама, све што није покрадено, избачено је на улицу или разбијено. Уништавајући бес Аустро-Мађара терао их је чак дотле да ломе стакла, цепају породичне портрете, прљају зидове, чак и плафоне, смећем и изметом!“

Било је ужасно ово видети

„Шабац је био богат и важан град, метропола најбогатије области у Србији, Мачве, и средиште велике трговине воћем, вуном и свилом. Имао је 2.500 кућа. Неке су уништили топови; двоструко толико било је намерно спаљено, а у све је било проваљено и опљачкане су. Човек је могао километрима да хода – свака је кућа била похарана. Освајачи су узели платна од лана, слике, дечје играчке и намештај – а оно што је било превише тешко и незграпно да би се понело, они су уништили секирама. Своје коње су сместили у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библотекама све су књиге биле разбацане по поду у прљавштини, пажљиво покидане из својих корица. Нису овако поступили само са неким кућама – већ са сваком кућом! Било је ужасно ово видети“ – навео је Џон Рид, амерички дописник из Србије.

Advertisements

Ђурђеви Ступови

Српска војска пред манастиром Ђурђеви ступови у зиму 1912/13 – Serbian Army in front of Djurdjevi Stupovi Monastery in winter 1912/1

Serbian army on Corfu

1916. Serbian troops boarding a ship bound for Salonika. The remnants of the Serbian Army had been successfully evacuated from Albania to Corfu, but sickness took its toll, with roughly 450 dying a week to typhus and other illnesses.

Serbian army in Paris

Victory March in Paris of the Serbian Army

Зовем се Милован, чика Рамуше, и данас бих напунио 18 година…

Драги чика Рамуше, зовем се Милован, дете сам из енклаве и ускоро пуним 18 година, таман онолико колико је и прошло откад си некуда одвео тату из села, ваљда да ти нешто помогне, журило ти се па си га ударао да пожури и он, а он је покушавао да се насмеје да мама и ја не бринемо али би му крв потекла из уста чим их отвори па нисам смео да гледам, било ме је страх.

Ваљда је и њега био страх, ни он није смео да гледа, или није могао, очи су му биле чудне, велике, огромне, а затворене. И из њих је текла крв, али тата се не плаши крви, хтео је да се насмеје покушавајући да погледа у маму и мене, али…

Мало сам, признајем, био љут на њега; никада не би отишао без поздрава али тог дана јесте, а баш је био леп дан, обећао је да ћемо се играти с лоптом чим заврши нешто на њиви, а онда си дошао ти и одвео га, а он ни да махне или да каже нешто оном чики што што ме је ударио песницом у главу, па ваљда љут што сам се расплакао шутирао и ударао о ону дивну стару крушку пред кућом док све није постало мрак…

Била је то заиста прелепа крушка, моје омиљено дрво, тата је окачио и љуљашку о њу а оне чике што су дошле с тобом; маму, голу и крваву…

Не знам шта јој се догодило, све је постало мрак, чуо сам само како због нечег вришти и моли да јој не раде, па смех твојих другара, шамаре, ударце, неке безобразне речи које данас знам шта значе, па опет њен врисак, толико јак и страшан да сам знао да је нешто јако боли, а онда тишина!

Ја сам кришом гледао на једно око, оно што ми је мање било крваво, видео сам како излазе из куће, закопчавају панталоне, смеју се, убадају ножевима мог Блекија који је лајао на ланцу и ваде нешто из њега бацајући свуд по дворишту…

Блеки више није лајао, уморио се ваљда, само је лежао и гледао у мене али никако да махне репом или бар трепне…

Опет су ме шутирали твоји другови, чика Рамуше. Баш јако, а један ме је убо ножем у ногу и повукао све до врха бутине, као да не зна да децу то боли?!

Шиптарски терориста Рамуш Харадинај

Ти си се вратио без тате, ушао си у кућу, сигурно да провериш како је мама, па је опет вриснула до неба и више се ничег не сећам… Лажем те, извини, чика Рамуше, сећам се да сам опет отворио око, једва али сам га мало отворио и био љут на маму и тату што нису ту да ми помогну да устанем, као увек кад бих пао…

Кућа је горела, баш јако, скоро да ништа није остало од ње а заборавио сам да изнесем играчке из собе и пижамицу, мама ће се наљутити ако је не обучем пред спавање. Не знам зашто, али мама није била љута ни због чега, само крвава, модра и гола, онако везаних руку за грану крушке и главе пале на другу страну, нисам могао да јој видим лице, да јој покажем да сам пао и да дође да ме подигне… Само је ћутала а ја сам плакао али сам ипак био храбар и пузао сам све до ње, кроз оно што су извадили из Блекија и блато да дође до маме.

Нисам могао да устанем иначе бих стигао брже, јако ме је болела нога, она што ми је чика исекао… У ствари, све ме је болело, ја сам био јако мали, знаш, па дете много боли кад га јако шутирају, ударају главу о дрво, исеку уво… То се деци не ради ни кад су највише безобразна, а ја нисам био, ево питај маму, рекле су ми комшије да је негде морала да отпутује, али ће се вратити.

Није већ 18 година, а ја још чекам, љут, и она је отишла а није ме загрлила и пољубила…

Знаш ли колико ми је загрљаја и пољубаца остала дужна, све бројим и чекам да јој кажем када се врати, а тад и ти можеш да је питаш да ли сам некада био безобразно дете да ме онако туку твоји другари док си ти био у нашој кући..?

Тата се вратио! После седам година је дошао кући, баш на дан када сам полазио у школу, а нека деца ме гађала камењем и разбила главу, а ја сам их слагао да ћу их рећи мами и тати, али су се само смејали…

Шиптарски терористи са одсеченим српским главама

Тата је дошао, да, али ми нису дали да га видим, мада ја мислим да то и није био мој тата, јер мој тата је имао и главу и ноге и обе руке, а не као овај чика што су га донели у неком ћебету, ништа није имао од тога… Закопали су га у једну рупу близу оне дивне крушке, а мени су завили главу и одвели ме код комшија, они живе одмах до жице, ваљда да не сметам док то ураде, па сам чекао читав дан, ту сам и преспавао али тата није дошао иако су ми рекли да су и он и мама увек ту са мном, а нису! Ваљда би их видео да јесу, мада некад осетим као да ме мама загрли и пољуби, онако како је увек радила, најнежније на свету, али се окренем, потрчим, зовем је, но…

Нисам смео даље од оне жице иначе бих је можда стигао, сигурно је отишла у винограде… Нема везе, умем ја да чекам! Ако нешто заиста умем то је да чекам између ових калемова жица и рачунам колико су ми загрљаја и пољубаца остали дужни мама и тата. Само кад се врате видеће они своје, мораће да ме љубе два дана и две ноћи без престанка, а то није ни пола…

Био сам, признајем, љут и на тебе чика Рамуше, али више ваљда нисам, не знам?!

Не мој, ових чика који се брину да нам у енклавама буде супер и да добијемо оне пакете са неком храном, што нам донесу кад су неки избори, али отворене и полупразне. И они су добри људи, све су ти опростили, а праштање је врлина, само што њима нису одвели маме и тате, и тукли их онако мале, али нису они криви због тога већ ја!

Тако кажу, јер ти си сад наш пријатељ и за све што нам се догодило криви смо мама, тата и ја, нисмо смели да останемо у кући кад сте убили секу док се враћала из школе једног дана, али смо опет остали и само вас наљутили!

Надам се да више ниси љут на мене, сад смо другари, ове наше чике те воле и заклели су се да ће те слушати, а кад неког слушаш онда мора да си сјајан лик, иначе не би они гласали за тебе никад! Не би, због свега оног што си урадио мени и мојима, још толиким породицама, још стотинама породица налик нашој, али сами смо криви, зар не?! Сад ће све да буде супер, као некад!

Седим на љуљашци, још је на оној мојој крушки, баш на грани где су окачили маму да виси, и чекам… Чекам фамилију, требало је већ да стигну, помен ми почиње за пола сата, поп је одавно дошао… А, нисам ти рекао да су ме убили оног дана када су одвели тату и обесили маму..?

Да, умро сам кад си ми оно стао коленом на груди и ваљда случајно пререзао врат… Умро сам гледајући на оно једно око маму, голу, крваву и модру, она није гледала у мене…

Не љутиш се што сам измислио остало, морао сам, ти си сад добар и… Да сам жив сад бих напунио 18 година, али нема везе, ионако су ми све играчке изгореле у кући, с чим бих се играо чекајући да се мама и тата врате?!

Зовем се Милован, чика Рамуше, лепо пише на споменику, имао сам годину дана када си дошао у наше село да одведеш тату да ти нешто помогне…

Пише: Михаило Меденица
Извор: www.crveneberetke.com