Петар Бојовић (1858-1945)

Војвода Петар Бојовић
Војвода Петар Бојовић

Петар Бојовић (1858-1945) био је српски и војвода (фелдмаршал).

Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. После српско-бугарског рата постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке дивизије.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Македонији.

У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се српска војска повлачила ка Косову. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе (маршала).

После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у јануару 1921. године. Децембра исте године стављен на располагање, а убрзо и пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата именован је по уставу, услед малолетности краља Петра II, за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске да би после капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је био све до краја рата. Пред крај рата ухапсили га прво Немци а потом и партизани. У партизанском притвору је био изложен разним тортурама, да бих убрзо био пуштен, а након тога од последица је преминуо.

Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Пред крај другог светског  рата Немци су ухапсили војводу Бојовића. Пуштен је из затвора по ослобађању Београда крајем 1944. године. Када се вратио кући град је већ био под контролом комуниста. Из његове виле која је претходно опљачкана није однето само оно што за пљачкаше није престављало вредност, стара војводска униформа Војске Краљевине Југославије. Немајући шта да обуче он облачи своју униформу и излази на улицу. Ту су га спазили неки партизански борци и на прагу његове куће почели да га шамарају, понижавају и туку. Након тога је ухапшен. Млађег сина Добрицу, који је прискочио у помоћ оцу, док су га партизани понижавали, су такође ухапсили и послали на десетогодишњу робију, под оптужбом да је био командант четничких илегалаца. У затвору је војвода Бојовић свакодневно физички малтертиран и понижаван. Након неког времена пуштен је у видно измученом стању. Од последица тортуре преминуо је 19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено на Ново гробље. Сахрањен је скромно, 20. јануара, без војних почасти у породичну гробницу, а сахрани није присуствовао нико, јер је пред саму сахрану, ОЗН-а преко Радио Београда објавила вест.